Субота, 24. октобар 2026. 
Задужбина Илије М. Коларца у 20.00
Софијска филхармонија
Диригент: Најден Тодоров
Солиста: Сергеј Крилов, виолина
Програм: В. Стојанов – Свечана увертира, Ф. Менделсон-Бартолди – Концерт за виолину и оркестар у е молу, оп. 64, С. Рахмањинов – Симфонија бр. 3 у а молу, оп. 44 
2000, 3000, 4000 

Заводљиво музицирање, ватрени лиризам и интензивна лепота тона само су неке од особина које су Сергеју Крилову обезбедиле место међу најпознатијим светским извођачима. Овај виолиниста показује задивљујућу виртуозност, пружајући дубок и експресиван увид у дела која чине његов изузетно широк репертоар.  
Последњих година наступао је широм Европе са великим оркестрима и диригентима. Међу њима су Лондонска филхармонија (Осмо Вeнскe), Оркестар „Филхармонија” из Лондона (Јурај Валчуха), Немачки симфонијски оркестар (DSO) из Берлина (Тон Кoпман), Национални оркестар Лиона (Николај Знајдер), Филхармонијски оркестар Монте Карла (Јука-Пека Сарасте), Филхармонијски оркестар миланске Скале (Фабио Луизи), Белгијски национални оркестар (Станислав Кочановски), Краљевска филхармонија из Лондона (Марин Алсоп), Симфонијски оркестар Западне Аустралије (Лоренс Ренес).  
У протеклој деценији сарађивао је са водећим диригентима, као што су Василиј Петренко, Владимир Јуровски, Роберто Абадо, Михаил Плетњов, Шарл Дитуа, Андреј Борејко, Карел Чичон, Андрис Пога, Тону Каљусте, Симон Јанг.  
Важна прекретница у његовом уметничком животу била је сарадња и наступи са Мстиславом Ростроповичем, који га је описао као „једног од пет највећих савремених виолиниста на свету”.   
Крилов, који је музички директор Литванског камерног оркестра, најчешће наступа као солиста и диригент, а његов широк репертоар обухвата дела од барока до савремене музике. Као диригент, сарађивао је са угледним оркестрима, међу којима су „L'Orchestra della Svizzera italiana” из Лугана, Загребачка филхармонија, „L’Orchestra i Pomeriggi Musicali” из Милана, Оркестар оперске куће „Карло Феличе” из Ђенове, Национални симфонијски оркестар Тајвана (NTSO), Камерна филхармонија Инголштата, „Kremerata Baltica” и многи други.    
Поред раних снимака за руску издавачку кућу Мелодија и издавачку кућу EMI, у дискографију овог уметника спадају и два издања за Дојче грамофон: Вивалдијева „Четири годишња доба” са Литванским камерним оркестром и Паганинијева „24 каприча” за Сони класикал, као и светска премијера Концерта за виолину „Esoconcerto” Еција Боса. У оквиру значајног пројекта снимања комплетних дела пољског композитора Кшиштофа Пендерецког снимио је и Концерт за виолину „Metamorphosen” под диригентском палицом самог Пендерецког.       
Рођен у породици музичара, почео је да учи виолину са пет година. Дипломирао је на Централној музичкој академији у Москви (у класи С. И. Кравченка) и био ученик Абрама Штерна и Салватореа Акарда, а од 2012. године је професор на Музичком конзерваторијуму у Лугану, у Швајцарској. Учествовао је у жирију бројних престижних међународних такмичења, као што су 16. Међународно такмичење „П. И. Чајковски”, 10. Међународно такмичење виолиниста „Фриц Крајслер” у Бечу, 55. и 56. издање Међународног такмичења „Николо Паганини” у Ђенови, где је био председник жирија.   
Међу најважнијим догађајима сезоне 2025/26 су наступи са Михаилом Плетњовом и Фазилом Сајем, као и концертна турнеја по Аустралији и Јапану.  
Сергеј Крилов свира на чувеној виолини Антонија Страдиварија „Кампозеличе” (1710), коју му је позајмила Музичка фондација „Сасакава” (некада Нипон музичка фондација).  

Најден Тодоров je једна од водећих личности савременог музичког живота Бугарске. Овај диригент и менаџер културних активности је, захваљујући стилској свестраности, богатом репертоару и изузетној посвећености улози културе у друштву, изградио међународну каријеру, која траје више од три деценије.
Рођен у Пловдиву 1974. године, почео је да учи клавир са пет година, а дебитовао је као диригент са шеснаест. Још као студент основао је Пловдивски омладински оркестар, са којим је наступао у Бугарској, Аустрији, Немачкој, Чешкој и Словачкој.
Учио је дириговање код Крстјуа Марева и Александра Владигерова у Бугарској и наставио школовање на Универзитету за музику и сценске уметности у Бечу, где су му професори били Карл Естерајхер, Урош Лајовић, Гинтер Тојринг и Конрад Лајтнер.
Године 1996. завршио је специјализацију на Музичкој академији „Рубин“ у Јерусалиму под менторством Мендија Родана. Током овог периода, радио је са Јерусалимским симфонијским оркестром и упознао неке од најзначајнијих музичких личности тог времена, међу којима су Лорин Мазел, Серђу Комисиона и Кшиштоф Пендерецки.
Први стални међународни ангажман добио је 1998. године, када је изабран између више од 150 кандидата за члана  Северноизраелског симфонијског оркестра у Хаифи. Две године касније, са двадесет шест година, ступио је на позицију музичког директора Оперског и филхармонијског оркестра у Пловдиву, чиме је постао најмлађи диригент у Бугарској у то време.
Од 2005. до 2017. године био је директор Државне опере у Русеу. Под његовим вођством, компанија је проширила своје међународно присуство кроз наступе и турнеје по земљама Европе, Азије и Блиског истока. Међу најзначајнијим продукцијама овог периода била је Шостаковичева „Катерина Измајлова”, у режији Вере Немирове, која је привукла пажњу аустријске телевизије и немачког часописа „Опернвелт”.
Тодоров је дириговао водећим оркестрима у Европи, Азији, Африци и Америци, као што су Лондонски симфонијски оркестар, Бечки симфонијски оркестар, Берлински симфонијски оркестар, Чешки национални симфонијски оркестар, Национални симфонијски оркестар пољског радија, Филхармонијски оркестар „Ђорђе Енеску“, Истанбулска филхармонија Борусан, Токијски градски филхармонијски оркестар, Национални симфонијски оркестар Бразила, Каирска филхармонија и Сицилијански симфонијски оркестар.
Наступао је у великим светским дворанама као што су Златна дворана Музикферајна и Концертхаус у Бечу, Берлинска филхармонија, Тонхале у Цириху, Велика фестивалска дворана у Салцбургу, Концертна дворана „Чајковски“ у Москви, Консертгебау у Амстердаму, Алте опер у Франкфурту, Лајсхале у Хамбургу, Дворана „Херкул” у Минхену и Национални музички аудиторијум у Мадриду. Дириговао је и оперским и балетским продукцијама у Бечкој народној опери, Великом позоришту Лисеу у Барселони, Софијској опери и балету, Националној опери у Букурешту, Народном позоришту у Београду и Великој опери у Вичити. 
Током своје каријере, сарађивао је са угледним светским уметницима, међу којима су Марта Аргерич, Марија Жоао Пиреш, Иво Погорелић, Максим Венгеров, Џошуа Бел, Сара Чанг, Мидори, Готје Каписон, Јулијан Рахлин, Пласидо Доминго, Анђела Георгију, Соња Јончева, Томас Хемпсон, сер Брин Терфел, Роберто Алања и Рајна Кабајванска.
Његова дискографија обухвата више од стотину снимака које су објавиле издавачке куће као што су Naxos, Danacord, Hungaroton, Balkanton и Music Minus One.
Поред класичног репертоара, изградио је значајан опус у филмској музици и кросовер пројектима. Наступао је са Џоном Лордом из групе Дип парпл, а 2019. је предводио Софијску филхармонију на великој Дизнијевој турнеји изводећи програм „Star Wars in Concert“ (Ратови звезда: Kонцерт) у Кини.  
Сарадња Најдена Тодорова са Софијском филхармонијом почела је 2001. године. Након тога је био стални гостујући диригент и главни гостујући диригент, а 2017.  године је изабран за директора. Под његовим вођством, оркестар је учврстио свој међународни профил, проширио репертоар и угостио неке од најистакнутијих уметника нашег времена.
Наступао је заједно са Софијском филхармонијом у Музикферајну у Бечу, Бозару у Бриселу, Берлинској филхармонији, Концертхаусу у Бечу и на другим важним европским сценама.
Добио је бројна признања за своја уметничка достигнућа. Бугарски национални радио га је два пута прогласио за музичара године, а више пута је освојио награду „Кристална лира“, као и награду „Златни штап“ Савеза бугарских композитора, „Златну књигу“, награду „Емил Чакаров“ и Награду града Софије за изузетна достигнућа у области културе.
Почасни је грађанин Русеа. Добитник је и међународних признања као што су италијанска награда „Златни орао”, румунски Орден за заслуге у култури у рангу високог официра и француски Орден уметности и књижевности у рангу витеза.
Играо је активну улогу и у културном животу Бугарске и обављао функцију министра културе у три прелазне владе. Оснивач је и уметнички директор Међународног такмичења диригената у Софији. Председавао је и био члан жирија на међународним такмичењима диригената и певача.
Водио је и програм Бугарске националне телевизије „На концерту са БНТ 2” и аутор је збирке кратких прича „Дах анђела“. 
Дириговање за Тодорова није само уметничка професија већ и врста јавне одговорности. У својој каријери спаја симфонијску традицију, оперу, образовање и лидерство у култури, а својим радом  доприноси афирмацији Бугарске на међународној музичкој сцени. 

Софијска филхармонија је бугарски национални оркестар и једна од институција које више од једног века обликују правац и међународни углед музичке културе Бугарске.
Њена историја је почела 1892, када је чешки капелмајстор Јозеф Хохола основао Краљевски оркестар. Године 1945. ансамбл је преименован у Национални филхармонијски оркестар. Софијска филхармонија је од тада развила препознатљиву уметничку традицију, сачувала наслеђе генерација музичара и представља Бугарску на неким од најпрестижнијих светских сцена.
Историја овог оркестра је уско повезана са многим најистакнутијим бугарским диригентима, међу којима су Саша Попов, Константин Илијев, Добрин Петков, Васил Стефанов, Влади Симеонов, Васил Казанџијев, Димитар Манолов, Емил Табаков, Јулијан Ковачев и Најден Тодоров. Свако од њих је оставио неизбрисив траг у развоју и стварању уметничког идентитета ансамбла.
Софијска филхармонија је сарађивала са диригентима од историјског значаја за музику XX и XXI века. Међу њима су Бруно Валтер, Херман Абендрот, Курт Мазур, Генадиј Рождественски, Јуриј Темирканов, Игор Маркевич, Карло Цеки, Карл Естерајхер, сер Невил Маринер, Шарл Дитуа, Марин Алсоп, Валериј Гергијев и Јуриј Симонов.
Оркестар је наступао са легендарним солистима као што су Давид Ојстрах, Свјатослав Рихтер, Емил Гиљелс, Дмитриј Шостакович, Мстислав Ростропович, Руђеро Ричи, Паул Бадура-Шкода, Марта Аргерич, Гидон Кремер, Шломо Минц, Миша Мајски и Пласидо Доминго. Са овим ансамблом су наступали и други међународно признати уметници, међу којима су Хосе Карерас, Владимир Спиваков, Јуриј Башмет, Табеа Цимерман, Елена Башкирова, Иво Погорелић, Викторија Мулова, Максим Венгеров, Вадим Рјепин, Џошуа Бел, Сара Чанг, Јулијан Рахлин, Патриција Копачинскаја и Шарон Кам.
Посебно место у историји Софијске филхармоније заузимају славни бугарски певачи, међу којима су Гена Димитрова, Красимира Стојанова, Александрина Пендачанска и Соња Јончева. Оркестар је сарађивао и са неким од најславнијих светских певача, као што су сер Брин Терфел, Анђела Георгију, Елина Гаранча и Томас Хемпсон.
Репертоар Софијске филхармоније обухвата целокупну симфонијску музику, од класичног канона до савремене музике. Ансамбл је доследно представљао бугарске композиторе и премијерно је извео десетине дела бугарских аутора. Његови наступи су место сусрета традиције, открића и живог дијалога између различитих епоха, култура и генерација.
На међународним турнејама у великим музичким центрима широм Европе, Азије и Северне Америке, које трају већ више од пола века, Софијска филхармонија наилази на одличан пријем код публике. Наступала је у Аустрији, Белгији, Уједињеном Краљевству, Немачкој, Грчкој, Италији, Шпанији, Луксембургу, Холандији, Пољској, Португалији, Румунији, Русији, Словенији, Турској, Француској, Хрватској и Швајцарској, као и у Кини, Јужној Кореји, Сингапуру, Тајвану, Јапану и Сједињеним Америчким Државама.
За своја уметничка достигнућа ансамбл је добио бројна престижна признања, међу којима су „Музичар године”, „Златна лира”, „Златни штап”, „Кристална лира”, Награда града Софије, Почасна значка општине Софија и Почасна значка председника Републике Бугарске.
На челу са маестром Најденом Тодоровом од 2017. године,  оркестар је проширио своје међународно присуство, дочекујући уметнике највишег ранга. Захваљујући овом ансамблу Бугарска дворана је постала сцена великих музичких сусрета.
Софијска филхармонија постоји већ више од једног века и одлучно гледа у будућност, потврђујући  сваким концертом место Бугарске на светској музичкој мапи и одржавајући симфонијску уметност живом, виталном и релевантном за наше време.